Autor: Zo­ran Ša­po­njić


Šta ne­sreć­ni Sr­bin da ura­di da se udo­bri bri­sel­skoj ad­mi­ni­stra­ci­ji i bi­ro­kra­ti­ji? Šta da uči­ni da bu­de do­bar mo­mak pred Evrop­skom ko­mi­si­jom? Je li do­volj­no da ski­ne ga­će i okre­ne se, ili mo­ra još ne­što da pri­do­da tom či­nu?
Evo, ju­če, Evrop­ska ko­mi­si­ja po­ru­či­la Be­o­gra­du i Za­gre­bu da „eska­la­ci­ja re­to­ri­ke“ ni­ka­ko ne do­pri­no­si pro­ce­su po­mi­re­nja u ovom di­je­lu Evro­pe! I još po­zva­li Be­o­grad, na pr­vom mje­stu, a on­da, us­put, i Za­greb da „sni­ze re­to­ri­ku“. I sve to da­ni­ma po­što je iz Be­o­gra­da po­ru­če­no da Vla­da Sr­bi­je ne­će vi­še od­go­va­ra­ti ni ko­men­ta­ri­sa­ti ono što Za­greb či­ni.
Pa, ka­ko on­da ne­sreć­ni Sr­bi i Be­o­grad da sni­ze re­to­ri­ku kad su već re­kli da će ću­ta­ti kao za­li­ve­ni? Da se­bi od­si­je­če­mo je­zi­ke? Mo­žda da se iz­vi­ni­mo Hr­va­ti­ma i zva­nič­nom Za­gre­bu što smo ih po­zva­li da „po­gnu gla­vu pred sto­ti­na­ma hi­lja­da srp­skih žr­ta­va“, što smo ih bla­go opo­me­nu­li da „ne sla­ve lo­go­re“ jer nas to du­bo­ko vri­je­đa?
Za­i­sta, kad ma­lo bo­lje raz­mi­slim, mo­gu­će da su ta dva po­zi­va te­ška uvre­da za Hr­vat­sku!
Ka­ko ne­sreć­ni Sr­bi da sni­ze re­to­ri­ku? Šta da uči­ne da bu­du do­bri pred li­cem sve­moć­ne Evrop­ske uni­je?
Mo­žda da do­go­di­ne po­ša­lju po­ča­snu če­tu da mar­ši­ra kroz Knin dok Hr­va­ti sla­ve go­di­šnji­cu pro­go­na sto­ti­na hi­lja­da Sr­ba sa svo­je te­ri­to­ri­je? Mo­žda da se od­mah po­ša­lje spe­ci­jal­na de­le­ga­ci­ja ko­ja će pred de­se­ti­na­ma ka­me­ra, da svi­jet vi­di, po­lo­ži­ti vi­je­nac na spo­me­nik te­ro­ri­sti Mi­ru Ba­re­ši­ću ko­ji je u Stok­hol­mu ubio ju­go­slo­ven­skog am­ba­sa­do­ra? Mo­žda da se nje­gov čin uvr­sti u udž­be­ni­ke isto­ri­je kao pri­mjer hr­vat­skog ju­na­štva i kao ci­vi­li­za­cij­ski po­mak i po­stu­pak? Mo­žda da poč­ne­mo uči­ti dje­cu u Sr­bi­ji ka­ko su ona po­tom­ci ge­no­cid­nih oče­va i đe­do­va i ka­ko su i ona sa­ma ge­no­cid­na?
Za­i­sta, da li bi to za­do­vo­lji­lo Evrop­sku ko­mi­si­ju, pa da nas on­da vi­še ne opo­mi­nju i da nam ne ša­lju po­zi­ve da da „sni­zi­mo re­to­ri­ku“?
Mo­žda da se Sr­bi jav­no iz­vi­nu Zo­ra­nu Mi­la­no­vi­ću što uop­šte po­sto­ji­mo kao hr­vat­ski su­sje­di pa či­tav ži­vot mo­ra­ju da se ba­ve sa tom „ša­kom ja­da“? Da se Be­o­grad u ime žr­ta­va Bra­ni­mi­ra Gla­va­ša i nje­go­vih jav­no iz­vi­ni Gla­va­šu sa­mom što su žr­tve uop­šte po­sto­ja­le, što su ži­ve­li, pa je Gla­vaš mo­rao sa nji­ma da se ba­vi?
Šta ne­sreć­ni Be­o­grad, šta ne­sreć­ni Sr­bi da ura­de? Da se od­rek­nu Ja­se­nov­ca, Pre­bi­lo­va­ca, Pa­ga i ve­le­bit­skih ja­ma? Da mir­no gle­da­ju ka­ko Kni­nom mar­ši­ra­ju cr­no­ko­šu­lja­ši pod usta­škim zna­me­nji­ma? Da za­bo­ra­ve onu ko­lo­nu sa po­čet­ka av­gu­sta 1995. go­di­ne? Da ću­ti­mo kao za­li­ve­ni i da ne kva­ri­mo re­to­ri­ku?
I, ko­ju to re­to­ri­ku? Ko­li­ko znam, marš cr­no­ko­šu­lja­ša pod usta­škim zna­me­nji­ma, pje­va­nje usta­ških pe­sa­ma u Kni­nu i di­rek­tan pre­nos na hr­vat­skoj te­le­vi­zi­ji, po­di­za­nje spo­me­ni­ka te­ro­ri­sti Ba­re­ši­ću, raz­bi­ja­nje ći­ri­lič­nih ta­bli u Vu­ko­va­ru (itd, itd…) ni­su re­to­ri­ka ne­go kon­kret­ni či­no­vi… Pa, ka­ko on­da i Hr­va­ti da „sni­ze re­to­ri­ku“?
Či­tao sam pa­žlji­vo, tri pu­ta, ju­če­ra­šnje sa­op­šte­nje EK, ne­ma ta­mo ni ri­je­či, ni slo­va, ni po­zi­va Hr­va­ti­ma da sru­še spo­me­nik te­ro­ri­sti iz Stok­hol­ma, ni po­zi­va da se od­rek­nu Pa­ve­li­ća, Bu­da­ka i nji­ho­vih ko­lja­ča, ni ri­je­či o to­me da se vi­di šta je sa su­đe­njem Gla­va­šu…
Jok. Ni ri­je­či, ni slo­va. Mje­sto to­ga po­ziv Sr­bi­ma da sma­nje re­to­ri­ku. Zna­či li to da oni ko­ji po­sta­nu čla­ni­ca EU auto­mat­ski do­bi­ja­ju pra­vo da ne­ka­žnje­no mal­tre­ti­ra­ju sve oko se­be? Ho­će­mo li i mi do­bi­ti isto pra­vo kad nas jed­nog li­je­pog da­na, ili ni­kad, ta­mo pri­me? Ili mo­žda to ne­će va­ži­ti za nas?
I šta on­da ne­sreć­ni Sr­bin da uči­ni da se udo­bri, da bu­de do­bar pred Evrop­skom uni­jom i Ma­jom Ko­ci­jan­čič? Ka­ko da se udo­bri be­o­grad­skim čan­ko­li­sci­ma ko­ji­ma, ko­li­ko god se Sr­bi­ja po­ni­ža­va­la, to ni­kad ni­je do­volj­no?
Pre­tje­ru­jem mo­žda, ali, sve mi se či­ni sad da nas po­ve­žu, kao što su na­še ve­zi­va­li, i da nas po­ve­du, kao što su na­še vo­di­li, ta­mo gdje su nas vo­di­li, opet im ne bi­smo bi­li do­bri! Opet bi ta Evro­pa ću­ta­la i pravila se da ne vi­di. Mo­žda bi nas po­zva­li da „sni­zi­mo re­to­ri­ku“? Da ne ta­la­sa­mo i ne uz­bu­nju­je­mo bri­sel­sku bi­ro­kra­ti­ju! Ili mo­žda po­kva­re­nim evrop­skim mo­ra­li­sti­ma vi­še od­go­va­ra da iz­gi­ne­mo sva­đa­ju­ći se?
Gri­je­šim? Mo­žda! Ali, pi­tam – za­što se oni ko­ji nas da­nas pro­zi­va­ju, ne ja­vi­še za ovo 20 go­di­na i ne re­ko­še ri­ječ osu­de kad su na­še, sto­ti­ne hi­lja­da na­ših su­na­rod­ni­ka pro­tje­ra­li u onoj ža­lo­snoj ko­lo­ni, kad su iz avi­o­na bom­bar­do­va­li i mi­tra­lji­ra­li onu ne­sreć­nu ne­jač, ubi­ja­li star­ce ko­ji su im po­vje­ro­va­li i osta­li da ih če­ka­ju…
I, za­i­sta, ka­ko Sr­bin da im se udo­bri, šta da uči­ni ne­sre­ćan?
Ili, mo­žda, da od­u­sta­ne od te ćo­ra­ve rab­ote, i ko­nač­no poč­ne da gle­da se­be i svo­ja po­sla!
www.iskra.co